понедељак, 28. март 2016.

Odlazak poslednjeg ljubitelja Šemse

-Kako ti se sviđa tekst? (Ja)
-Pa ono, nije loš, ali ga loše pišeš. (Marko)
-Što?
-Pa pazi, ti prilaziš toj temi kao da te filmove niko nije gledao. A istina je da su te filmove svi gledali.
-Pa ja računam na one koji nisu gledali.
-Da, ali takvi ljudi ne čitaju blogove.

I to mi sad ide kroz glavu. Svi su pisali o njemu. Ali niko nije znao stranu koju sam ja znao. Ispod tog intelektualnog giganta se krilo malo detence. Iako je bio 16 godina stariji on je prema meni više bio mladji brat, nego stariji. Jednom je na prevaru uspeo da me odvuče u restoran s devojkom u zamku. Da je mama upozna. Tad u jednom momentu smo devojka i ja delili romantičan momenat gledanja, a on je sa strane gledao na nas sa onim maloletnim nevinim osmehom. To je bio on. Nevinašce nevidjenog kova. Imam tri brata, ali nijedan nije kao on. Niko nikada ne može ni biti. Stalno sam smatrao da je dosadan. Smarao je konstantno na fejsu, ajmo pravimo ovu hranu, odigraj ovu igricu, odgledaj ovo, slušaj ovo. Reci mi šta misliš. Kako ti se sviđa. On je bio moj svetionik. Vodio me kroz burno more ovoga života, a ja sam nezahvalno mislio da će uvek biti tu. Sad kad nema više te svetlosti vodilje, ja ne znam šta ću. Prvi talas će od mene napraviti SS Posejdon. Prema svima je konstanto manje više bio oštar sa rečima, ozbiljna figura. A sa mnom.... Stalno mi je govorio Čuuuuuuki, zvao me idiotskim imena kao Tutun Mutun Brukseles, Prasoslav. Ubeđivao me je da idem na pijacu i tražim neke Mustafe za jabuke, da sam potomak bosanskih medveda. Mnogi bi rekli da je bio jedan od onih koji su
Nije voleo da se slika, ozbiljna figura, al za brata....
voleli život punim plućima. Kao kojekakav glumački bard. Ali on nije jedan od. On je jedinstven. On je moj brat i više ga nema. Trebalo bi da me teši što je umro kao srećan čovek. Nedelju dana pre smo bili zajedno u špageteriji. Ispričao mi je kako je video staru devojku i ona ga nije prepoznala. Kaže on meni pa nisam se valjda toliko udebljao. Ja kažem da jeste i da je bio mnogo lepši, a i zgodniji dok je bio mršav. To ga nije zanimalo. Samo mi je rekao: ,,Možda, ali ja sam sada zadovoljan sobom." Umro je zadovoljan sobom, pored žene koju voli u zenitu svoga života. Ne teši me. Nema ničeg što me može utešiti. Sad bi sve ovoga sveta dao samo da odem malo unazad, da ga pustim da mi bude moj mlađi brat. Još jednom da mi kaže Čuuuuuki. Još jednom da mi dosađuje na fejsu. Još jednom da me nazove starim jevrejem koji ima milione. Za rodjendan sam mu napisao neko besmisleno pismo, ne sećam se da se ikada toliko smejao. Rekao je da mu je to najlepši rodjendanski poklon. Dao sam mu ocenu 1.8, kao pravi brat. Al Marko ti si bio čista desetka, jedina desetka u mom životu. Tek sam pre godinu i po u Beču rekao Duki i tebi da vas volim kao braću i za to mi je trebalo boca ruma. Al to sam trebao svaki dan da ti govorim, al ko bi rekao da tebe više neće biti. Nisi smeo da odeš. Ne ovako rano. Nadam se da ima zagrobnog života, jer kada umrem ima da te nađem.
A u međuvremenu mogu samo u stilu Bogarta reći: ,,Uvek ćemo imati Beč."




уторак, 02. фебруар 2016.

Umetničko govno

 Nažalost. dobro ste pročitali naslov. Izgleda da je umetnost napokon poprimila svoj konačni oblik. Oblik izmeta. Daleko od toga da sam filistejac. Volim umetnost kao svaki drugi normalan čovek. Mikelanđelo, Rafaelo, Botičeli, Ticijan, to je umetnost. Priroda nam govori da kroz evoluciju dostiže najbolje verzije nas samih. Počeli smo od jednostavnih majmuna, a pogledajte nas sad. Nažalost priroda čoveka samog ne garantuje dobre rezultate.
Počeli smo od pećinskih slika. Početak kao svaki drugi. Težak. Evoluirali smo lagano u antiktnom dobu do vajarskih dostignuća. Započeli smo i slike na platnima da radimo. Zasada sve dobro. Počinje renesansa, još bolje. Svakim vekom umetnost postaje sve naprednija. Pa gde je onda problem? U modernoj umetnosti. Počeli smo da radimo umetnost za mase. Pa mi smo nekadašnje ideale Vitruvijevog čoveka sveli na najjednostavniji kič i šund. Dobro došli u moderno doba.

 Danas sve prolazi za umetnost. Nema više ikakvih standarda za ono što se može nazvati umetnošću. Pljosni tri fleke crvene i dve fleke zelene na papir. Umetnost. Uslikaj u crno belom pločnik parka. Umetnost. Jeste, neki će reći da je to jednostavno zato što ih ne razumem. Nisam dovoljno napredan da uživam u zapravo intelektualnom delu. To je slika koja predstavlja teskobu današnjeg društva da se izbori sa užurbanošću života. Ja jednostavno vidim 3 zelene fleke i jedan crveni krug. Umetnost radi umetnosti. To treba biti moto. Može i biti da jednostavno od mene beži koncept genijalnosti koji obuhvata ove naše moderne slikare. Na kraju krajeva je naravno najvažnije da li vam se sviđa delo. Ne zato što tako kaže neki udžbenik ili istoričar, već zato što u nama budi neke osećaje lepote, mira, meraka. Zato što nas ostavlja opijenima njenom lepotom. Da kažemo da je razumljivo da i te najjednostavnije fleke bude u nama osećaje, ali ovo što sam ja danas saznao da postoji ne može ikoga oduševiti.

 Bio jednom jedan italijan. Zvao se Piero Manzoni. Konceptualna umetnost. Među dela mu se ubraja balon koji je on lično naduvao. Zove se veoma genijalno Umetnikov dah, ne moram naravno spominjati da je to bilo prodavano za stotine tadašnjih dolara. Tih šezdesetih prosečna plata je bilo tih nekoliko stotina dolara. Piero Manzoni u jednom momentu dobiva jednu genijalnu ideju. On shvata da će ljudi da kupe sve što on stvori. Da li bi kupili i govna? Izgleda da bi. Verujte u ovo,
nisu ovo ikakve vesti sa satiričnog sajta. Otac ovog mladog umetnika mu je u nekoliko prilika rekao da je njegova umetnost isto što i govno. To je umetnika inspirisalo. Reče on svojim prijateljima dajte mi konzervu, ima da se iserem u nju. Ovo delo moderne umetnosti biva nazvano Umetnikovo govno. Apsolutna je bila pomama za ovim. Svaka konzerva je sadržavala 30 grama umetničkih fekalija. Cena? Prava sitnica. Onoliko koliko je gram zlata trenutno na svetskoj berzi, toliko je i gram ove umetnine.

 Naravno, čućemo priče kako ovo stvarno biva umetničko delo. Ovo predstavlja kritiku trenutnog stanja u umetnićkom svetu. To je šala, parodija umetnine, kritika kiča i šunda i otpada koji oni stvaraju. To će reći svi kritičari.  Njihova prava vrednost tek postaje očigledna. Od 90 komada koji su stvoreni, čak 5 komada je završilo u aukcijskim kućama u zadnjih 10 godina. Cena? Malo veća nego šezdesetih. U proseku između 100 i 200 hiljada evra. Mnogi će reći da je to sitnica za takvo umetničko delo. U jednom se samo slažem. Cena jeste jeftina. 100 hiljada evra za dokaz da je finalni oblik moderne umetnosti govno? I više nego jeftino.

Ant-Man

 Još jedan superheroj film. Pomislili bi da količina filmova na ovu
tematiku, koji redovno izlaze još od 2002, započeli bi da dosađuju gledaocima. Situacija je skroz suprotna. U ovoj 2016. očekujemo čak 3 filma, a iskreno govoreći ne znamo za koji smo više uzbuđeni. Ant-Man nije među onim herojima čije ime znamo iz neke svojevrsne opšte kulture, kao što je to slučak za Iron Man-a, Spider Man-a i sličnih. Samim tim očekivanja za ovaj film nisu bila preterana. Kako smo pogrešili. Ant-Man jednostavno biva jedan od najboljih marvelovih filmova. Fantastičan ansambl, dobro odrađeni specijalni efekti i priča koja zadžava našu pažnju sa dovoljnom dozom humora jednostavno ne ostavlja nikoga ravnodušnim.

 Paul Rudd u svojoj prvoj superheroj ulozi hvata sve konce. Toliko se dobro snalazi u ulozi da bi mogao da daje savete svakome ko bi želeo da postane superheroj. Michael Douglas glumi mentora našem heroju. Michael Douglas, moramo li nešto dodati? Ovaj glumački dvojac je dovoljan da nas zalepi za stolice. još se na sve to dodaje Evangeline Lilly (Lost, The Hobbit, Real Steel), Corey Stoll (House of Cards) i Michael Pena (Crash, American Hustle, The Martian). Kada bismo hteli da nađemo mane u glumačkoj postavi i njihovoj interpetaciji naših junaka ne bismo uspeli. To je nemoguća misija, ali problem današnje kinematografije retko pretstavljaju glumci. Njih u zadnje vreme ima na pretek i većina njih nam daje perfomanse svojih života. Današnji problem skoro uvek predstavlja scenario.

 Ant-Man se po tim pitanju podosta dobro osigurao. Priča pisana od strane Joe Cornish-a i Edgara Wright-a. Edgar Wright je onaj što nam zauzima pažnju. Direktor i pisac Cornetto trilogije je svoj savršeno tajmirani humor preneo i na ovo filmsko ostvarenje. Nastavlja humor u stilu Shaun of the Dead, Hot Fuzz (dve najbolje britanske komedije u 21. veku) i Paul. Film se ne trudi da bude smešan, zanimljiv, da nam preuzme pažnju. Jednostavno to radi bez i kapljice truda. Jednostavno elegantno nas prikuje za stolicu. Što se tiče i tehničkih detalja, tu se isto dobro pokrili. Nema nekih preteranih specijalnih efekata koji su toliko loše odrađeni da nam je žao što smo i pustili film na ekranu. Svaki efekat je pažljivo namontiran i ostavlja ukus realnosti u našim ustima. Kao da svaka ta stvari postoji u realnom životu, a ne da je segment neke kompjuterske animacije. Postavka je doduše poprilično klasična.

 Ostareli junak koji je celog svog života spašavao svet je umoran. Kada se nečime baviš celoga života u jednom momentu ti jednostavno presedne. Naravno, život ne planira da ti da odmora i nova pretnja se stvara. Naravno, naš junak ne može opet obući superherojsko odelo i mora naći mladog protežea koji će ga zameniti. Sredina filma se bavi naravno treningom protežea, a kraj je uvek finalna borba između našeg zlikovca i napokon istreniranog mladog zamenskog heroja. Postavka poprilično jednostavna i često korišćena. The Mask of Zorro je prvo što pada na pamet, a i svi Roki filmovi su isto rađeni na sličan princip. Ali iako je ovo već korišćen princip, ipak odiše nekakvom
svežinom. To je jedan američki tip filma pomešan sa britanskim humorom koji mu pisci daruju. Postoji samo jedan način da napišete sastav.

 Uvod, sadržaj i zaključak. Mada, iako uvek pratimo ova uputstva za pisanje uvek dobijemo drugačiji produkt. Isto to važi i za ovaj film. Praćen šablon, a dobijen je film koji odiše svežinom.




Ocena: 8.7
Da li bismo ga opet gledali: Već smo ga gledali dva puta

понедељак, 01. фебруар 2016.

The Legend

 Retko ko je na našim prostorima i čuo za ovo filmsko ostvarenje Toma Hardija. Iskreno, do sada jedna od najboljih uloga mladog britanskog glumca. U ovom krimi trileru glumi dvojicu braće blizanaca. Braću Krej. Istorijski postojeće ličnosti, braća Krej su nešto najbliže što je Britanija, čak i sam kontinent, imala o poznatim gangsterima u stilu Ala Kaponea ili Boba Dilindžera. Braća Krej su bili nemilosrdni kraljevi londonskog podzemlja pedesetih i šezdesetih. Njihov život, činjenice i mit zajedno golicaju maštu filmske industrije već nekoliko godina. Treća po redu ekranizacija njihovih života biva najbolja od svih.

 Film započinje naracijom buduće žene jednog od dvojice Kreja. Onog "normalnijeg", Redžija. Ona nas lagano uvodi u podzemni svet nasilja koji predstavlja svakodnevicu naših protagonista. Kao norma u svakom filmu i seriji koja se bavi kriminalnim figurama, policija nadzire poslove braće Krej, ali to radi vrlo neuspešno. Glavni inspektor se lično poznaje s metom nadzora, u prijatnim su, čak prijateljskim odnosima. Iako je pisac ovog filma Brajan Helgeland, dobitnik Oskara za L.A. Confidential, priča je sama po sebi razbacana i plitka. Kao malo dete, oduševljeno najdražim delovima svoje knjige, juri roditelje po sobi pokazujući im segmente koji su mu se svideli, tako i ovaj film apsolutno ne uspeva da zahvati našu pažnju. Jeste, segmenti umeju da budu i više nego interesantni. Jedan od zanimljivijih je kako su se poslanici parlamenta upuštali u homoseksualne orgije s gangsterima (pogotovo kad se uzme u obzir istinitost događaja). Ali svi ti segmenti spojeni u jedno nikako ne mogu iskupiti čitava dva sata koja nam je film oduzeo.

 Naravno, čim sam rekao da je ovo najbolja ekranizacija (pogotovo uzimajući u obzir čitavu sezonu Whitechapela koja se bavila ovom braćom) ne biste očekivali ovakvo pljuvanje po scenariju. Ovaj film ipak ima "ono nešto" što ga spasava najnegativnijih ocena. Glumce.

 
Tom Hardi u dualnoj ulozi dvojice braće Krej jednostavno je očaravajući. Nivo glume, pogotovo kroz dve krajnosti koje predstavljaju ova braća, prikaz je šta sve Tom Hardi ume. Još kad se uzme u obzir poremećenost uma koji predstavlja Roni Krej i način na koji je to glumac prikazao jedini je razlog zašto bi se ovom filmu dopustilo da traje čak i pet sati. Ulogu njegove izmučene supruge tumači Emili Brauning, što je njen prvi glumački uspeh od vremena kad je glumila, davne 2004, u Seriji nesrećnih događaja Lemonija Sniketa. Ansambl dodatno krase Čez Palminteri (Usual Suspects) i Taron Egerton (Kingsman). Mada, najveći glumački doprinos dao je Pol Betani (Master and Commander, Iron Man, Avengers) koji je svojom kratkom ulogom s početka filma još vernije prikazao dualnu prirodu ludila koja krasi izuzetno nasilne ganstere.

 Film i njegova priča nažalost predstavljaju problematiku novijih biografskih filmova poslednjih nekoliko godina. Pokušavaju da prikažu period od po pet, deset, čak i 20 godina u filmu od dva sata. Samo ubacuju omiljene delove svoje priče ne razmišljajući o filmu kao celini. Najnoviji primeri bi bili Foxcatcher ili Blackmass. Ali uprkos problemima sa scenarijem i pričom, gluma je prvoklasna, na najvišem nivou. Da se ocenjuje samo gluma, ocena bi bila devet, ali, iz već spomenutih razloga, braća Krej će morati da se zadovolje nižom ocenom.

Ocena: 6
Da li bismo opet gledali film: Ne

субота, 10. септембар 2011.

Umetničko delo

  Od svojih davnih predaka čovek je pravio umetnost. Prvi radovi bili su pećinski crteži u Francuskoj i Španiji, a drugi skulpture majke zemlje. Vremenom, radovi su postali velika dela divljenja i lepote. Od slika Goje, Rembranta i Monea do muzike Mocarta, Baha i Mokranjca. To su bila umetnička dela, ali jedna vrsta umetnosti najviše se izražava i iskazuje kroz istoriju čoveka. Umetnost pisanja. Od Homerove Ilijade i Odiseje pa do današnjih dela Ive Andrića, Desanke Maksimović i Jovana Jovanovića Zmaja.
  Umetnička dela su delovi naše mašte, naše želje za iskazivanjem emocija, istorije ili trenutnih dešavanja.U "Na Drini ćuprija" Ivo Andrić nam prepričava istoriju građenja mosta u Višegradu. Priču o ljudima koji su tu živeli, njihovom mentalitetu, o ljudima koji su ga gradili i o svemu šta se dešavalo tokom i posle izgradnje mosta, njegovom uticaja na ljude i njhov život. To je umetničko delo zbog načina na koji je priča ispričana, načina na koji je prikazan mentalitet koji je većini ljudi u to vreme bio stran i nepoznat. Delo majstorskih veština prepričavanja i prikazivanja nepoznatog, ovo delo dobija Nobelovu nagradu i pravo da bude deo svetske umetničke baštine. 
  Umetnička dela idu i dalje od pisanja, slikanja i muziciranja. U dve priče  Ive Andrića vidimo i veću mogućnost umetničkih dela. Mogućnost da lepota spase život. Aska i Šeherezada koriste svoje umetničke sposobnosti da se spasu, Vuk je izdvojio Asku iz stada i Aska je, da bi se spasila, odigrala poslednji ples, ples smrti, gde je napravila najveće umetničko delo svog života, i vuk, očaran njenim plesom, pušta je na slobodu. Šeherezada ima sličnu priču. Ona je bila konkubina cara i običaj je bio da, kad konkubina završi s carem, bude ubijena, ali Šeherezada je svojom umetnošću svake noći pričala caru do pola priču kako bi on nju ostavio da živi još jedan dan ne bi li čuo kako se priča završava. Tako je Šeherezada 1001 noć pričala priče caru dok je na kraju nije oženio. Tako se Šeherezada spasila svojim umetničkim delom i njegovom lepotom koju je car 1001 noć cenio. 
  Umetnička dela imaju veću ulogu u našim životima nego što mislimo, njihova lepota se ceni i svi smo zahvalni za ulogu koju imamo u stvaranju ili samom proživljavanju umetničkih dela koja zrače lepotom.
  

  

понедељак, 29. август 2011.

Čovekova istorija: Brojevi

  Arheolozi su našli jedan praistorijski štap. Ovaj štap je na svakoj svojoj strani ima po tačno 60 crtica. Takvi štapovi su se koristili za memoriju brojeva kako naši preci ne bi morali da broje svaki put nego bi jednostavno skupili određen broj štapova i tako bi sebi skratili posao brojanja. Naravno, brojevi su jedan važan deo naše istorije i našeg svakodnevnog života, ali deo o kome se često ne razmišlja. U prošlosti je stvar bila drugačija. Ljudi su o njima razmišljali toliko, da su brojevi nastali pre slova! Osim štapova, veruje se da je prvi sistem brojeva nastao oko 3.400 godina pre Hrista u Mesopotamiji, a jedno od prvih slova oko 2.000 godina pre Hrista, za radnike u Egiptu koji nisu znali da čitaju hijeroglife. Većina filozofa i tada i danas bave se ili su se bavili brojevima, ili ih barem koriste za neku teoremu.
 Pitagorina teorema: ,Kvadrat nad hipotenuzom, to zna svako dete, jednak je zbiru kvadrata nad obe katete'' - Nušić. Tako glasi jedna jednostavna matematička teorema, koja se koristi u većini aspekata građevinstva i koja je ovekovečena u rečima našeg Branislava Nušića. Primer filozofa koji se bavi brojevima je Nemac Gotfrid Lajbnic. On možda nije ovekovečen u stihu Nušića, ali njegov pronalazak koristimo više nego bilo koji drugi povezan s brojevima. On nam je omogućio jedan od najvećih darova - kompjuter. U davno vreme, na prelasku iz 17. u 18. vek, izmislio je binarni sistem. To je sistem koji se zasniva na brojevima 1 i 0. Sistem se zasniva na tome da se izbace ostali brojevi i da se pomoću cifara 1 i 0 sve pojednostavi. Te cifre su zasijale tek kad je binarni sistem počeo da se koristi za jedan od prvih svetskih kompjutera - Kolosus, koji se koristio za provaljivanje kodova nemačke Enigme, ali glavna prednost binarnog sistema je što je omogućio Kolosusu da evoluira u ono što mi danas zovemo PC. Kao što se atom deli na protone i neutrone, tako se i softverski delovi kompjutera dele na binarne 1 i 0.
 Naravno, brojevi nam koriste i van savremene tehnologije i građevinarstva. Možda bismo još jedan primer našli u kuhinji. Većina ljudi u kuhinji drži kuvar. Pitate se kakve veze ima kuvar sa brojevima. Jednostavan primer je u upustvima koje u njemu nalazite: ,,Pošto ste dodali 3 kašičice soli, onda dodajte 3 dl ulja... Kad se to lepo ispeče u rerni, dodajte 5 grama italijanske mešavine...'' Jednostavan primer korišćenja brojeva, a ima ih mnogo, od jednostavnih do komplikovanih.
 Međutim, poenta posta je da treba razmišljati i malo više o naizgled malim delovima čovekove istorije, zato što možda imaju veću ulogu nego što mislite. Kao najbolje objašnjenja o brojevima preporučujem vam postavljen link za dokumentarac ,,Priča o 1'' na jutjubu. Dokumentarac je veoma dobro urađen i stvarno vas može prosvetliti u vezi s istorijom brojeva.

четвртак, 25. август 2011.

Odavde i preko: Filmovi sa dve strane Atlantika


  U našim životima jedna određena količina vremena prođe u gledanju filmova. Ako ste pogledali jedan dobar broj filmova primetili ste razliku između evropskih i američkih filmova. Evropski filmovi malo više teže ka dramama s dobrom pričom i niskim budžetom. Američki filmovi više teže ka akcijama s velikim budžetom i velikim scenama s nuklearnim eksplozijama. Naravno, postoje i fantastični američki filmovi, pogotovo oni stari, ali i noviji, kao Titanik. Ali, i u Titaniku vidimo američku ljubav ka velikom budžetu i velikim scenama s velikom akcijom. Titanikov budžet je bio preko 100+ miliona dolara i zbog prevelikih troškova Kamerun je morao da se odrekne svog honorara! Na šta je potrošeno toliko miliona dolara? Da bi film za nas bio spektakularniji. Kamerun je u Meksiku angažovao na hiljade Meksikanaca da mu naprave repliku broda u što većim, skoro gigantskim razmerama, koju bi posle prepolovio za scenu potapanja Titanika.Toliko je bilo potražnje za radnicima da su dolazili iz svih krajeva Meksika. Preko pola scene je bilo autentično, s PRAVOM prepolovljenom replikom Titanika, a sve ostalo u sceni je bilo delo kompjutera. Na kraju krajeva, dobili smo jedan od najboljih filmova ikada, koji je većinu ljudi toliko dirnuo da su zaplakali. Jedan predivan film koji skoro svi gledali, ali I jedan savršen primer američke ljubavi velikih budžeta i akcionih scena.A za evropski primer daću vam jedan noviji film koji je bio nominovan za mnogo nagrada i mnogo ih je i dobio - Kraljev govor. Jedan veoma lep i dirljiv film o prijateljstvu kralja Džordža VI i njegovog logopeda. Sad ovo možda ne zvuči kao tema nekog blokbastera, ali verovali ili ne, ovaj film je sa samo 8 miliona funti budžeta zaradio oko 430 miliona funti. E, to bih ja nazvao blokbasterom. Ovaj film je imao jednu veoma dobro akreditovanu ekipu glumaca: Geoffrey Rush (Barbarosa u Piratima sa Kariba), Colin Firth (Dadilja Mekfi, Mama mia i Dnevnik Bridžet Džouns) i Helena Bonham Carter (Alisa u zemlji čuda, Svini Tod i Hari Poter).Sad, kad biste otišli na wikipedia stranice ovih glumaca, u filmografiji pored filma Kraljev govor videćete gomilu nagrada i nominacija.Ovaj film je savršeno oličenje evropske kinematografije zbog dobre priče koja je dobro odigrana u ovoj istorijskoj drami koja ima i malo humora koji nas zasmejava dok uživamo u istorijskoj drami.
  Naravno, postoje izuzeci koji ne prate standardne stilove američkih ili evropskih filmova. Za primer tipično američkih filmova imamo: While you were sleeping, 29th Street i Trading places. Evropski primeri su: najnoviji serijal Gospodara prstenova i Nebesko kraljevstvo. Osim izuzetaka, većina ostalih filmova prate princip da su evropski filmovi uglavnom veoma dobre odigrane drame, a američki uglavnom akcioni visokobudžetni filmovi. Većina tih akcionih filmova ima jednog čoveka, koji je često Amerikanac, i koji se bori za slobodu i pravdu protiv loših ljudi koji su često pripadnici nacije protiv koje Amerika vodi neku kampanju. Imali smo negativne Nemce, Srbe, Ruse, Južnoamerikance i u poslednje vreme najviše terorističke muslimanske Arape. Naravno, naš heroj je često Supermen koji uspe i po njih 10 u sekundi do pobije iako ni Čak Noris ne bi imao šanse u tim situacijama. A većina evropskih drama ima jedan jednostavan princip koji filmovi uglavnom prate: dobro odigrana drama sa zanimljivom pričom i malo humora. Mada mislim da je najbolje razlike evropskih i američkih filmova opisao jedan od mojih omiljenih komičara Eddie Izzard. Mislim da će stvari o kojima sam pisao biti jasnije kad pogledate Eddie Izzarda u akciji.
  Samo sledeći put kada budete gledali film razmislite da li je odavde ili je od preko?