уторак, 02. фебруар 2016.

Ant-Man

 Još jedan superheroj film. Pomislili bi da količina filmova na ovu
tematiku, koji redovno izlaze još od 2002, započeli bi da dosađuju gledaocima. Situacija je skroz suprotna. U ovoj 2016. očekujemo čak 3 filma, a iskreno govoreći ne znamo za koji smo više uzbuđeni. Ant-Man nije među onim herojima čije ime znamo iz neke svojevrsne opšte kulture, kao što je to slučak za Iron Man-a, Spider Man-a i sličnih. Samim tim očekivanja za ovaj film nisu bila preterana. Kako smo pogrešili. Ant-Man jednostavno biva jedan od najboljih marvelovih filmova. Fantastičan ansambl, dobro odrađeni specijalni efekti i priča koja zadžava našu pažnju sa dovoljnom dozom humora jednostavno ne ostavlja nikoga ravnodušnim.

 Paul Rudd u svojoj prvoj superheroj ulozi hvata sve konce. Toliko se dobro snalazi u ulozi da bi mogao da daje savete svakome ko bi želeo da postane superheroj. Michael Douglas glumi mentora našem heroju. Michael Douglas, moramo li nešto dodati? Ovaj glumački dvojac je dovoljan da nas zalepi za stolice. još se na sve to dodaje Evangeline Lilly (Lost, The Hobbit, Real Steel), Corey Stoll (House of Cards) i Michael Pena (Crash, American Hustle, The Martian). Kada bismo hteli da nađemo mane u glumačkoj postavi i njihovoj interpetaciji naših junaka ne bismo uspeli. To je nemoguća misija, ali problem današnje kinematografije retko pretstavljaju glumci. Njih u zadnje vreme ima na pretek i većina njih nam daje perfomanse svojih života. Današnji problem skoro uvek predstavlja scenario.

 Ant-Man se po tim pitanju podosta dobro osigurao. Priča pisana od strane Joe Cornish-a i Edgara Wright-a. Edgar Wright je onaj što nam zauzima pažnju. Direktor i pisac Cornetto trilogije je svoj savršeno tajmirani humor preneo i na ovo filmsko ostvarenje. Nastavlja humor u stilu Shaun of the Dead, Hot Fuzz (dve najbolje britanske komedije u 21. veku) i Paul. Film se ne trudi da bude smešan, zanimljiv, da nam preuzme pažnju. Jednostavno to radi bez i kapljice truda. Jednostavno elegantno nas prikuje za stolicu. Što se tiče i tehničkih detalja, tu se isto dobro pokrili. Nema nekih preteranih specijalnih efekata koji su toliko loše odrađeni da nam je žao što smo i pustili film na ekranu. Svaki efekat je pažljivo namontiran i ostavlja ukus realnosti u našim ustima. Kao da svaka ta stvari postoji u realnom životu, a ne da je segment neke kompjuterske animacije. Postavka je doduše poprilično klasična.

 Ostareli junak koji je celog svog života spašavao svet je umoran. Kada se nečime baviš celoga života u jednom momentu ti jednostavno presedne. Naravno, život ne planira da ti da odmora i nova pretnja se stvara. Naravno, naš junak ne može opet obući superherojsko odelo i mora naći mladog protežea koji će ga zameniti. Sredina filma se bavi naravno treningom protežea, a kraj je uvek finalna borba između našeg zlikovca i napokon istreniranog mladog zamenskog heroja. Postavka poprilično jednostavna i često korišćena. The Mask of Zorro je prvo što pada na pamet, a i svi Roki filmovi su isto rađeni na sličan princip. Ali iako je ovo već korišćen princip, ipak odiše nekakvom
svežinom. To je jedan američki tip filma pomešan sa britanskim humorom koji mu pisci daruju. Postoji samo jedan način da napišete sastav.

 Uvod, sadržaj i zaključak. Mada, iako uvek pratimo ova uputstva za pisanje uvek dobijemo drugačiji produkt. Isto to važi i za ovaj film. Praćen šablon, a dobijen je film koji odiše svežinom.




Ocena: 8.7
Da li bismo ga opet gledali: Već smo ga gledali dva puta

Нема коментара:

Постави коментар