уторак, 02. фебруар 2016.

Umetničko govno

 Nažalost. dobro ste pročitali naslov. Izgleda da je umetnost napokon poprimila svoj konačni oblik. Oblik izmeta. Daleko od toga da sam filistejac. Volim umetnost kao svaki drugi normalan čovek. Mikelanđelo, Rafaelo, Botičeli, Ticijan, to je umetnost. Priroda nam govori da kroz evoluciju dostiže najbolje verzije nas samih. Počeli smo od jednostavnih majmuna, a pogledajte nas sad. Nažalost priroda čoveka samog ne garantuje dobre rezultate.
Počeli smo od pećinskih slika. Početak kao svaki drugi. Težak. Evoluirali smo lagano u antiktnom dobu do vajarskih dostignuća. Započeli smo i slike na platnima da radimo. Zasada sve dobro. Počinje renesansa, još bolje. Svakim vekom umetnost postaje sve naprednija. Pa gde je onda problem? U modernoj umetnosti. Počeli smo da radimo umetnost za mase. Pa mi smo nekadašnje ideale Vitruvijevog čoveka sveli na najjednostavniji kič i šund. Dobro došli u moderno doba.

 Danas sve prolazi za umetnost. Nema više ikakvih standarda za ono što se može nazvati umetnošću. Pljosni tri fleke crvene i dve fleke zelene na papir. Umetnost. Uslikaj u crno belom pločnik parka. Umetnost. Jeste, neki će reći da je to jednostavno zato što ih ne razumem. Nisam dovoljno napredan da uživam u zapravo intelektualnom delu. To je slika koja predstavlja teskobu današnjeg društva da se izbori sa užurbanošću života. Ja jednostavno vidim 3 zelene fleke i jedan crveni krug. Umetnost radi umetnosti. To treba biti moto. Može i biti da jednostavno od mene beži koncept genijalnosti koji obuhvata ove naše moderne slikare. Na kraju krajeva je naravno najvažnije da li vam se sviđa delo. Ne zato što tako kaže neki udžbenik ili istoričar, već zato što u nama budi neke osećaje lepote, mira, meraka. Zato što nas ostavlja opijenima njenom lepotom. Da kažemo da je razumljivo da i te najjednostavnije fleke bude u nama osećaje, ali ovo što sam ja danas saznao da postoji ne može ikoga oduševiti.

 Bio jednom jedan italijan. Zvao se Piero Manzoni. Konceptualna umetnost. Među dela mu se ubraja balon koji je on lično naduvao. Zove se veoma genijalno Umetnikov dah, ne moram naravno spominjati da je to bilo prodavano za stotine tadašnjih dolara. Tih šezdesetih prosečna plata je bilo tih nekoliko stotina dolara. Piero Manzoni u jednom momentu dobiva jednu genijalnu ideju. On shvata da će ljudi da kupe sve što on stvori. Da li bi kupili i govna? Izgleda da bi. Verujte u ovo,
nisu ovo ikakve vesti sa satiričnog sajta. Otac ovog mladog umetnika mu je u nekoliko prilika rekao da je njegova umetnost isto što i govno. To je umetnika inspirisalo. Reče on svojim prijateljima dajte mi konzervu, ima da se iserem u nju. Ovo delo moderne umetnosti biva nazvano Umetnikovo govno. Apsolutna je bila pomama za ovim. Svaka konzerva je sadržavala 30 grama umetničkih fekalija. Cena? Prava sitnica. Onoliko koliko je gram zlata trenutno na svetskoj berzi, toliko je i gram ove umetnine.

 Naravno, čućemo priče kako ovo stvarno biva umetničko delo. Ovo predstavlja kritiku trenutnog stanja u umetnićkom svetu. To je šala, parodija umetnine, kritika kiča i šunda i otpada koji oni stvaraju. To će reći svi kritičari.  Njihova prava vrednost tek postaje očigledna. Od 90 komada koji su stvoreni, čak 5 komada je završilo u aukcijskim kućama u zadnjih 10 godina. Cena? Malo veća nego šezdesetih. U proseku između 100 i 200 hiljada evra. Mnogi će reći da je to sitnica za takvo umetničko delo. U jednom se samo slažem. Cena jeste jeftina. 100 hiljada evra za dokaz da je finalni oblik moderne umetnosti govno? I više nego jeftino.

Ant-Man

 Još jedan superheroj film. Pomislili bi da količina filmova na ovu
tematiku, koji redovno izlaze još od 2002, započeli bi da dosađuju gledaocima. Situacija je skroz suprotna. U ovoj 2016. očekujemo čak 3 filma, a iskreno govoreći ne znamo za koji smo više uzbuđeni. Ant-Man nije među onim herojima čije ime znamo iz neke svojevrsne opšte kulture, kao što je to slučak za Iron Man-a, Spider Man-a i sličnih. Samim tim očekivanja za ovaj film nisu bila preterana. Kako smo pogrešili. Ant-Man jednostavno biva jedan od najboljih marvelovih filmova. Fantastičan ansambl, dobro odrađeni specijalni efekti i priča koja zadžava našu pažnju sa dovoljnom dozom humora jednostavno ne ostavlja nikoga ravnodušnim.

 Paul Rudd u svojoj prvoj superheroj ulozi hvata sve konce. Toliko se dobro snalazi u ulozi da bi mogao da daje savete svakome ko bi želeo da postane superheroj. Michael Douglas glumi mentora našem heroju. Michael Douglas, moramo li nešto dodati? Ovaj glumački dvojac je dovoljan da nas zalepi za stolice. još se na sve to dodaje Evangeline Lilly (Lost, The Hobbit, Real Steel), Corey Stoll (House of Cards) i Michael Pena (Crash, American Hustle, The Martian). Kada bismo hteli da nađemo mane u glumačkoj postavi i njihovoj interpetaciji naših junaka ne bismo uspeli. To je nemoguća misija, ali problem današnje kinematografije retko pretstavljaju glumci. Njih u zadnje vreme ima na pretek i većina njih nam daje perfomanse svojih života. Današnji problem skoro uvek predstavlja scenario.

 Ant-Man se po tim pitanju podosta dobro osigurao. Priča pisana od strane Joe Cornish-a i Edgara Wright-a. Edgar Wright je onaj što nam zauzima pažnju. Direktor i pisac Cornetto trilogije je svoj savršeno tajmirani humor preneo i na ovo filmsko ostvarenje. Nastavlja humor u stilu Shaun of the Dead, Hot Fuzz (dve najbolje britanske komedije u 21. veku) i Paul. Film se ne trudi da bude smešan, zanimljiv, da nam preuzme pažnju. Jednostavno to radi bez i kapljice truda. Jednostavno elegantno nas prikuje za stolicu. Što se tiče i tehničkih detalja, tu se isto dobro pokrili. Nema nekih preteranih specijalnih efekata koji su toliko loše odrađeni da nam je žao što smo i pustili film na ekranu. Svaki efekat je pažljivo namontiran i ostavlja ukus realnosti u našim ustima. Kao da svaka ta stvari postoji u realnom životu, a ne da je segment neke kompjuterske animacije. Postavka je doduše poprilično klasična.

 Ostareli junak koji je celog svog života spašavao svet je umoran. Kada se nečime baviš celoga života u jednom momentu ti jednostavno presedne. Naravno, život ne planira da ti da odmora i nova pretnja se stvara. Naravno, naš junak ne može opet obući superherojsko odelo i mora naći mladog protežea koji će ga zameniti. Sredina filma se bavi naravno treningom protežea, a kraj je uvek finalna borba između našeg zlikovca i napokon istreniranog mladog zamenskog heroja. Postavka poprilično jednostavna i često korišćena. The Mask of Zorro je prvo što pada na pamet, a i svi Roki filmovi su isto rađeni na sličan princip. Ali iako je ovo već korišćen princip, ipak odiše nekakvom
svežinom. To je jedan američki tip filma pomešan sa britanskim humorom koji mu pisci daruju. Postoji samo jedan način da napišete sastav.

 Uvod, sadržaj i zaključak. Mada, iako uvek pratimo ova uputstva za pisanje uvek dobijemo drugačiji produkt. Isto to važi i za ovaj film. Praćen šablon, a dobijen je film koji odiše svežinom.




Ocena: 8.7
Da li bismo ga opet gledali: Već smo ga gledali dva puta

понедељак, 01. фебруар 2016.

The Legend

 Retko ko je na našim prostorima i čuo za ovo filmsko ostvarenje Toma Hardija. Iskreno, do sada jedna od najboljih uloga mladog britanskog glumca. U ovom krimi trileru glumi dvojicu braće blizanaca. Braću Krej. Istorijski postojeće ličnosti, braća Krej su nešto najbliže što je Britanija, čak i sam kontinent, imala o poznatim gangsterima u stilu Ala Kaponea ili Boba Dilindžera. Braća Krej su bili nemilosrdni kraljevi londonskog podzemlja pedesetih i šezdesetih. Njihov život, činjenice i mit zajedno golicaju maštu filmske industrije već nekoliko godina. Treća po redu ekranizacija njihovih života biva najbolja od svih.

 Film započinje naracijom buduće žene jednog od dvojice Kreja. Onog "normalnijeg", Redžija. Ona nas lagano uvodi u podzemni svet nasilja koji predstavlja svakodnevicu naših protagonista. Kao norma u svakom filmu i seriji koja se bavi kriminalnim figurama, policija nadzire poslove braće Krej, ali to radi vrlo neuspešno. Glavni inspektor se lično poznaje s metom nadzora, u prijatnim su, čak prijateljskim odnosima. Iako je pisac ovog filma Brajan Helgeland, dobitnik Oskara za L.A. Confidential, priča je sama po sebi razbacana i plitka. Kao malo dete, oduševljeno najdražim delovima svoje knjige, juri roditelje po sobi pokazujući im segmente koji su mu se svideli, tako i ovaj film apsolutno ne uspeva da zahvati našu pažnju. Jeste, segmenti umeju da budu i više nego interesantni. Jedan od zanimljivijih je kako su se poslanici parlamenta upuštali u homoseksualne orgije s gangsterima (pogotovo kad se uzme u obzir istinitost događaja). Ali svi ti segmenti spojeni u jedno nikako ne mogu iskupiti čitava dva sata koja nam je film oduzeo.

 Naravno, čim sam rekao da je ovo najbolja ekranizacija (pogotovo uzimajući u obzir čitavu sezonu Whitechapela koja se bavila ovom braćom) ne biste očekivali ovakvo pljuvanje po scenariju. Ovaj film ipak ima "ono nešto" što ga spasava najnegativnijih ocena. Glumce.

 
Tom Hardi u dualnoj ulozi dvojice braće Krej jednostavno je očaravajući. Nivo glume, pogotovo kroz dve krajnosti koje predstavljaju ova braća, prikaz je šta sve Tom Hardi ume. Još kad se uzme u obzir poremećenost uma koji predstavlja Roni Krej i način na koji je to glumac prikazao jedini je razlog zašto bi se ovom filmu dopustilo da traje čak i pet sati. Ulogu njegove izmučene supruge tumači Emili Brauning, što je njen prvi glumački uspeh od vremena kad je glumila, davne 2004, u Seriji nesrećnih događaja Lemonija Sniketa. Ansambl dodatno krase Čez Palminteri (Usual Suspects) i Taron Egerton (Kingsman). Mada, najveći glumački doprinos dao je Pol Betani (Master and Commander, Iron Man, Avengers) koji je svojom kratkom ulogom s početka filma još vernije prikazao dualnu prirodu ludila koja krasi izuzetno nasilne ganstere.

 Film i njegova priča nažalost predstavljaju problematiku novijih biografskih filmova poslednjih nekoliko godina. Pokušavaju da prikažu period od po pet, deset, čak i 20 godina u filmu od dva sata. Samo ubacuju omiljene delove svoje priče ne razmišljajući o filmu kao celini. Najnoviji primeri bi bili Foxcatcher ili Blackmass. Ali uprkos problemima sa scenarijem i pričom, gluma je prvoklasna, na najvišem nivou. Da se ocenjuje samo gluma, ocena bi bila devet, ali, iz već spomenutih razloga, braća Krej će morati da se zadovolje nižom ocenom.

Ocena: 6
Da li bismo opet gledali film: Ne